Jedan radni dan u Kruševcu – nekad i sad

Tags

, , , ,

Danas je 1. oktobar 1976.

 

Ustajem, kao i svakog dana, u 5 i 30. Petak je, poslednji dan radne nedelje. A i 1. oktobar – plata. Žurim, jer u 6h stiže fabrički autobus da nas, radnike, vozi na posao, u preduzeće Miloje Zakić. Pred kapijom je još 4 autobusa. Izlaze pospana lica, pozdravljamo se. Novi radni dan donosi nove izazove, priče. Svako dobija svoja zaduženja i bacamo se na rad. Niko nas ne požuruje, ne pritiska, ne stoji nad glavom. Znaju i poslovođe i šefovi kako ko radi i znaju da će posao biti završen na vreme. Takva je praksa ovde. Radimo u prijatnoj atmosferi, ćaskamo, šalimo se. Nigde više smeha nego u ovom preduzeću. Pauzu čekamo u menzi gde dobijamo lep ručak. Već je 13h i vidimo našeg dragog blagajnika kako šeta menzom. Svi mu se radujemo. Svakog meseca u isto vreme on prošeta između nas kao neki dobri glasnik. Zove da idemo u kancelariju po platu. Vraćamo se našim poslovima čekajući 14 i 30h. Otvara se kapija i počinje vikend. A plata u dzepu. Lepa plata. Dogovaram se sa kolegama gde ćemo na piće i kolače. Sorac? Reka ljudi se sliva u centar grada. Ovi iz pravca „14.oktobra“ (to vam je ona firma što sada ima manje od 300 zaposlenih) su uvek glasni, posebno grupice koje se izdvajaju. Sve ih poznajemo, smejemo se s njima. Ovi iz „Župe“ (to vam je ona firma koja je bila prodata nekoj bandi za siću, a sad hoće ponovo da je prodaju)  kasne, svratili do Deve i Beteksa da iskupuju kapute za zimu, za sebe i porodicu. Neki poneli potvrde sa posla, neki spremili čekove. Oni odvazniji plaćaju celu sumu kešom vraćajući ostatak novca u koverat. A stvari prelepe! Kao da su se Beko, Kluz, Astra, Crvena zvezda (to su vam one firme koje su skroz propale) takmičili ko će izbaciti  lepšu zimsku kolekciju. „Merimljani“ (to su oni koje je kupio Henkel i otpustio 2/3 radnika, a sad zapošljava na lizing) se ne druže sa nama, imaju oni drugačije rituale svakog 1.og u mesecu – spremaju se da odu na vikend u neko firmino odmaralište, jedno od mnogih u Jugoslaviji. Završavamo popodnevno druženje, svraćamo u prodavnice po namirnice „za frižider“ i odlazimo kućama da se odmaramo za večeras.

druga

Posećujemo bioskop, projekcija od 18h. Svakog dana se daje novi film. Celom društvu je svakodnevni odlazak u bioskop postao ritual. Uživamo u novim filmovima za simboličnu cenu karte. Zatim šetnja korzom, jedva se mimoilazimo na širokoj ulici, tražimo se u gužvama pogleda, pozdravljamo se, smejemo, dogovaramo se gde ćemo „na muziku“. Izlazimo svako veče. Svuda je puno ljudi. Da li ostati u gradu ili ipak otići do Banje, Ćićevca, Varvarina? Ići na narodnjake ili na neku finiju varijantu? Restoran Bagdala možda? Ali tamo je svake večeri velika gužva, nećemo naći slobodan sto. Hotel Rubin? Otkad se otvorio ovaj hotel (ima tome već godinu dana), mi ne brinemo za dobar provod u Kruševcu. Tamo je uvek živo i veselo. Ne postoje „elitna mesta“, separei. Svi smo jednaki. Svuda su svi dobro došli. Biramo mesto glasajući. Većina odlučuje i svi odlazimo tamo. Uživamo u večeri, naručujemo ture, svako vuče konobara za rukav, jer je „ovo njegova tura“. Najglasniji u kafani su ovi iz Rubina (Rubin? I oni su u teškom stanju), veselo nam dobacuju: „Ovde ste došli da naš proizvod eksploatišete, a? Naš vinjak da ljuštite?“ Podižemo čaše da im nazdravimo, ko vinjakom, ko Rubinovim rozeom. Rastajemo se u zoru, glasno se pozdravljamo, dogovaramo za sutra – isto mesto, isto vreme, zadovoljni, crveni i omamljeni od Rubinovog vina, srećni što smo tu gde jesmo.

treca

Danas je 1. oktobar 2015.

Ustajem, kao i svakog dana, u 13h. Ne znam ni što sam ustala ni šta ću raditi celog dana. Sreda je. Ne četvrtak. Valjda, nije ni važno. Svaki dan je isti. Dok pijem kafu, šaljem sms-ove da vidim s kim bih mogla do grada. Ana sigurno još nije ustala, ona spava do 15h. Odustala je od traženja posla. Samo je to radila godinu danu. Obilazla škole i delila cv ne bi li je neko pozvao na zamenu, bar na nedelju dana. Ali nikad je niko nije pozvao. Prosveta je začaran krug, tamo se ne ulazi tako lako. Samo članovi vladajuće stranke su privilegovani. Ona nije članica. Pitala je direktorku jedne škole kakve su joj šanse da se zaposli bez stranke, a direktorka iskreno odgovorila: „Veće su ti šanse da te udari grom.“ Ostaje joj da se učlani u stanku i čeka da neko umre (jer penziju ne može da dočeka), da bi je možda zaposlili na određeno vreme. Anica sigurno nema para za kafu, njeni nemaju da joj daju dzeparac (a ja nemam da platim obe kafe, nije moj dzeparac baš veliki). Anuška je na poslu. Otkad se zaposlila, ne vidjam je. U toj prodavnici je celog dana, radi 9-10h dnevno. I vikendom. Jednom nedeljno mora da istovara robu iz kamiona. Gazda se žali da nema para da zaposli radnike koji će raditi taj posao, te je obaveza radnica da to obavljaju. Ako nećeš, ima ko hoće. Otkad se žali da je boli kičma. Ne može kod lekara, jer nema zdravstveno osiguranje, a ni para za privatne klinike. A ni vremena da ide. Ove nedelje radila je 60h. Slobodna je 2 dana u mesecu. Tada samo spava, ne vidja se ni sa kim. Platu ima taman toliku da kupuje doručak na poslu celog meseca. Pitam se zašto uopšte radi. Pa da, da bi preživela.

peta

Aha, evo Ane, probudila se. Odlazimo na kafu, Zakićeva ulica je pusta. Smeštamo se do izloga i naručujemo kafe. „Zakačile“ smo se na wi-fi, konačno da vidim šta ima novo na društvenim mrežama. I na sajtovima za posao. Možda nešto i čujemo u gradu. Listamo NSZ, Lako do posla, Infostud, Halo oglase. Šaljemo podatke, a znamo da obavljamo uzaludan posao. Niko nas nikada nije kontaktirao. Otkad su mi isključili internet, ne znam šta se dešava. Moji nisu platili. Ako im se požalim da nemam internet, počinje verbalna rafalna paljba na mene: Šta mislim sa svojim životom, imam 28 godina, ne mogu više da me trpe, zašto su dali tolike pare na moje školovanje kad ne radim ništa, kad mislim nešto da preduzmem, dokle više ovako… Dokle? Dok stric ne pojuri u opštini. Ne mogu samo da se pojavim i kažem: Dajte mi posao. Treba mi „debela veza“. I oni to znaju, ali valjda im je lakše da pričaju. Njihovo obrazovanje je bilo besplatno. Mogao je da se školuje ko hoće i da dobije posao čim završi školu, bilo srednju bilo visoku. A danas znanje košta. Diploma se skupo plaća. Nakon završene srednje škole, ti si ništa. A nakon završenog fakulteta, ti si opet ništa. Ne gleda niko tvoje zvanje, tvoj prosek ocena, tvoju stručnost. Gledaju ko je tvoja veza, ko su tvoji roditelji. Da li su biznismeni koji se ne žale na svoju finansijsku situaciju ili su pak puka sirotinja koja jedva sastavlja kraj s krajem? S obzirom da moji roditelji i ja spadamo u drugu kategoriju, ja ću sedeti kod kuće do daljnjeg. Bez posla, bez para, bez radnog staža, bez osiguranja, bez života…

cetvrta

Ana i ja ćutimo. Nemamo o čemu da pričamo, ništa se ne dešava. Ne sećam se kad smo se poslednji put smejale. Kad smo otišle u bioskop. Isti film daju već mesec dana. Muzika iz kafića u sklopu zgrade bioskopa trešti toliko jako da ne čujemo svoje misli, a kamoli film. A karta 250 dinara. Nije naivno. Pita me da izadjemo večeras. Četvrtak je, nemamo gde. Ne radi ništa preko nedelje. I da izađemo, imale bismo da skrpimo za po jedno piće koje cevčimo celo veče. A ne možemo negde sa strane, nemamo ni para ni kola. Organizovaćemo se za vikend. Ali i vikendom je svuda poluprazno. Svi otišli negde, u inostranstvo ili Beograd. Rasturilo se celo društvo. Mada se često čujemo. Ovi iz Bg-a čuvaju svoja radna mesta u nekim privatnim firmama po svaku cenu. Ako izgube posao, neće imati od čega da plaćaju stan koji iznajmljuju tamo. A dolaze mlađi i svežiji i spremni da rade i više za iste pare. Jave se i ovi iz inostranstva. Dođu nekad preko leta. Rade puno, ali i lepo zarade. Jedva čekaju da dođu u Srbiju, a onda kad dođu, jedva čekaju da se vrate nazad. I tako u krug.

Plaća svaka svoju kafu i odlazimo kući: Čujemo se sutra, pa ćemo negde na kafu. Tek je 17h, šta da radim celog dana i, još gore, noći? Moram da nađem negde pare za net. A do tada ću gledati nešto na kablovskoj. Dok je ne isključe.

Advertisements

Nova ista šetnja starom stazom

Tags

, ,

„Peroni katkad plaču krišom. Sat i koferi. Svako nekud žuri noćas. Iscepam kartu. Neću da se vratim, za svakim vozom ostaje samoća. I samo mraka napune se prsti. Ne vredi, sad smo drukčiji, zacelo.” M. Antić

Nakon svih mesta koja sam posetila, svih stvari koje sam videla, i dobrih i loših, nakon traženja sebe i drugih, nakon mnogo postignutih uspeha i neuspeha, ja sam se, na kraju, vratila u grad koji mrzim…i koji mrzi mene. Vraćam mu se kao hipnotisana i prima me nazad raširenih ruku.

20150710_134221

To mesto u kome vreme stoji, bačeno među planine, sama se priroda ogradila od ostatka sveta. Kao da je znala da je najpametnije da sve što je tu – tu i ostane. Da svi mi kojima piše isto mesto rođenja u ličnim kartama moramo ostati tu ne pomišljajući na drugi grad, druge ljude, drugo vreme. Onaj koji se usudi da izađe iz tog kruga, biće proklet i kažnjen. Proklet, jer nigde neće naći svoje „mesto pod suncem“; kažnjen, jer će se uvek iznova vraćati. Što dalje pobegneš odatle, samo ćeš jače pasti nazad na tvrdu kaldrmu…i više će boleti.

20150710_112306

Ima nešto u tim ljudima. Govorim o njima kao o strancima, kao da i sama nisam jedna od njih. Iza tog gostoprimstva, šaljivog govora, prepričavanja anegdoti i veselog smeha, krije se neki stari zaboravljeni bes. Iskonski bes. Mržnja prema svemu i svakome, a najviše prema sebi. Nešto nasleđeno od onih predaka koji su se krili iza visokih zidova patrijarhata. Iza tih zidova su tukli, ubijali, orgijali, pili, vrištali od očaja i lajali na mesec nemoćni da svoj život promene, nemoćni da sanjaju. Znali su da ostaju tu, da nema odlaska, da su samim svojim rođenjem kažnjeni i osuđeni.

20150710_112356

Šetam sad kroz taj grad, malo našminkan i osvetljen, ali isti kao pre 20 godina, kao pre 200 godina. Srećem (ne)poznate ljude i razmišljam: mrzim vas…ali mi je drago što vas vidim. Na njihovim licima čitam šta misle: mrzimo te…i drago nam je što si se vratila. Mrze me jer se razlikujem od njih, jer nikad neće videti ono što sam ja videla, nikad neće govoriti šta misle, raditi šta im se radi, uživati u svakom danu i misliti svojom glavom. Mrzim ih jer sam ista kao i oni, jer sam nezadovoljna životom bez ijednog razloga, jer sam najljubaznija prema onima koje najmanje volim, jer nikad ne mogu naći svoje mesto. To je, dakle, ta veza. Veže nas isti bes, ista mržnja i svako odsustvo nade.

20150710_134142

Ovde se svi vrate. Pre ili kasnije. Niko se ne vraća što mora niti što želi, već zato što nikad nije ni otišao odatle. Nešto kao zov prirode. Kao da nas taj pokvareni i izopačeni gen doziva i hrlimo mu u zagrljaj, nesvesni da to društvo određuje našu svest. I uživamo, srećni u našoj nesreći, jer smo u njoj sigurni; jer volimo da gajimo iluziju lažnog utočišta, jer se plašimo da nešto promenimo… I tako u krug…